Prekvalifikacija u IT sektor - sve što treba da znate o državnom programu obuke

Državni program prekvalifikacije u IT sektor izazvao je ogromno interesovanje hiljada građana koji žele da promene karijeru i uđu u svet informacionih tehnologija. Šta ovaj program zaista nudi, kako prolaze faze selekcije i da li se posle kratkog kursa može doći do posla programera?

Osnovne informacije o programu

Prekvalifikacija za IT sektor je kratkoročni pilot program obuke koji je pokrenut sa ciljem da se brzo odgovori na potrebe tržišta rada za talentima u oblasti programiranja. Finansiran je od strane Vlade Republike Srbije u saradnji sa Programom Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Projekat je osmišljen tako da polaznicima pruži osnovna znanja iz nekog od popularnih programskih jezika i pripremi ih za početničke pozicije u IT kompanijama.

Program se sastoji iz dve faze - prva pilot faza obuhvatila je manji broj polaznika i poslužila je za testiranje koncepta, dok je druga, znatno veća faza, namenjena stotinama kandidata širom zemlje. Cilj je bio da se u kratkom roku obuči 900 novih programera početnika, mada je kasnije broj mesta redukovan.

Kako je izgledalo prijavljivanje i selekcija

Interesovanje za program bilo je izuzetno veliko. Prema dostupnim podacima, za drugu fazu prijavilo se više od 12.000 ljudi. Konkurs je bio otvoren za sve koji imaju završenu srednju školu, a posebno su ciljane osobe bez prethodnog formalnog IT obrazovanja - upravo oni koji žele potpunu profesionalnu promenu.

Selekcija kandidata odvijala se u nekoliko koraka. Prvi i najmasovniji bio je online test, koji su svi prijavljeni radili od kuće u zadatom vremenskom roku. Test se sastojao iz više celina i nije direktno merio znanje programiranja, već je procenjivao kognitivne sposobnosti, logiku, poznavanje engleskog jezika i psihološki profil.

Online testiranje - struktura i izazovi

Kandidati su dobijali pristupne podatke putem elektronske pošte, a sam test je bio podeljen u nekoliko zasebnih delova. Svaki deo bio je vremenski ograničen, a pitanja su nosila različit broj bodova, pri čemu su neka imala i negativne poene za netačne odgovore.

Engleski jezik

Prvi test bio je provera znanja engleskog jezika, koji je imao eliminacioni karakter. Sastojao se od 20 pitanja, uglavnom na nivou osnovne gramatike i razumevanja rečenica. Maksimalan broj bodova bio je 20, a prag za prolazak postavljen je na 11 poena. Većina kandidata smatrala je ovaj deo prilično lakim, ali je on služio da se odmah izdvoje oni sa nedovoljnim znanjem jezika neophodnim za praćenje obuke i literature.

Numerički nizovi i logički zadaci

Sledili su testovi koji su ispitivali deduktivno i induktivno zaključivanje, radnu memoriju i brzinu obrade podataka. Jedan od delova, poznat pod internim kodnim imenom ARR, sadržao je 31 numerički niz gde je trebalo uočiti obrazac i odrediti sledeći broj. Vreme je bilo ograničeno, tako da gotovo niko nije stigao da reši sve zadatke. Prosečni rezultati kretali su se od 20 do 25 tačnih odgovora, dok su izuzetno sposobni pojedinci osvajali 30 i više.

Naročito izazovan bio je deo pod nazivom TRIG - zadaci sa brojevima i uslovima poput „najveći levo, najmanji na kraju“. Maksimalan broj poena ovde je bio 40, a mnogi kandidati su prijavili da su se tu brzo umorili i gubili koncentraciju.

Matrice, simboli i vizuelizacija

Veliku pažnju privukao je test sa kvadratima i simbolima (PS), gde je trebalo pronaći onaj kvadrat koji se po jednom simbolu razlikuje od ostalih. Ovaj deo zahtevao je izuzetnu vizuelnu percepciju i brzinu. Kandidati su ga opisivali kao izuzetno naporan, naročito u drugom delu gde su razlike bile suptilnije.

Deo pod nazivom TVRD sadržao je tri ponuđena rešenja - najbolje, drugo najbolje i najgore. Tu se posebno istakao zadatak sa crvenim i plavim krugovima i nizom koji se završavao velikim krugovima. Mnogi su izrazili zbunjenost konceptom „drugog najboljeg rešenja“ i smatrali da je to nepotrebno komplikovanje.

Sinonimi, antonimi i odnosi među pojmovima

Test AL4D proveravao je poznavanje sinonima i antonima kroz 80 pitanja. Svaki tačan odgovor nosio je po jedan bod, a maksimum je bio 80 poena. Zatim je sledio test ALF7NL, gde su se upoređivali odnosi između pojmova (npr. „nebo - plavo, trava - ?“), i tu su takođe bili mogući negativni poeni.

Radna memorija i brzina - SWAPSM i ONET

Test SWAPSM sastojao se od 20 zadataka rotacije redosleda brojeva i nosio je maksimalno 20 poena. Kandidati su često koristili papir i olovku kako bi zapisivali međukorake. ONET je bio test upoređivanja imena - da li su isto ili različito napisana levo i desno. Sa 90 mogućih poena, bio je jedan od dužih i procenjivao je pažnju i brzinu.

Psihološki testovi i upitnici ličnosti

Završni deo testiranja obuhvatao je psihološki upitnik sa 144 pitanja (UPITNIKM) i procenu interesovanja i radnih stilova. Ovaj deo nije davao bodove u klasičnom smislu, već je generisao profile sa procentima u odnosu na populaciju kandidata. Mereni su parametri poput savesnosti, samokontrole, tolerancije na stres, inicijative, saradnje, brige za druge, liderstva, analitičkog razmišljanja i mnogih drugih.

Kandidati su izveštavali da su im rezultati pokazivali iznenađujuće visoke ili niske vrednosti, poput umetničkog interesovanja od 98% ili tolerancije na stres od svega 3%. Pojedini su se žalili da su pitanja bila previše crno-bela i da nisu nužno odražavala stvarnu ličnost, već trenutno raspoloženje ili stepen umora.

Rezultati prvog kruga i rang lista

Nakon završetka testiranja, objavljena je rang lista svih kandidata. Rezultati su izraženi u procentima - prvi na listi imao je 100%, a svi ostali su rangirani u odnosu na njega. Na primer, kandidat sa skorom 85% bio je bolji od 85% svih testiranih. Lista nije sadržala imena i prezimena, već inicijale i šifre, što je izazvalo polemike o transparentnosti. Neki su smatrali da je ovakav prikaz otežavao eventualne provere regularnosti.

U drugi krug selekcije plasiralo se prvih 2.042 kandidata. Ovde je već nastupilo iznenađenje - iako je prvobitno najavljivano 900 mesta za obuku, konačan broj raspoloživih mesta u drugom krugu smanjen je na samo 700. Razlog je, kako je objašnjeno, bio taj što nije obezbeđen dovoljan broj škola koje bi ispunile sve kriterijume.

Drugi krug - izbor škola i ponuđeni kursevi

Kandidati koji su prošli prvi krug dobili su mogućnost da pošalju spisak od tri želje - birali su između ponuđenih obrazovnih institucija i tehnologija. U ponudi su bili programski jezici Java, JavaScript, PHP, .NET i C#, a obuku su organizovale ustanove poput Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu (ETF), Fakulteta organizacionih nauka (FON), Škole računara CET, SEEICT, Link grupe, Univerziteta Metropolitan, Fakulteta tehničkih nauka u Čačku, Vojvođanskog klastera naprednih tehnologija i Niškog klastera naprednih tehnologija.

Raspodela mesta po gradovima izazvala je dosta negodovanja. Najviše mesta bilo je u Beogradu - čak 490, u Nišu 80, Novom Sadu svega 45, Čačku 33, Valjevu 20 i po 16 u Subotici i Zrenjaninu. Kandidati iz unutrašnjosti bili su razočarani, naročito kada su shvatili da su neki gradovi (poput Kragujevca, Kraljeva, Kosovske Mitrovice) potpuno izostavljeni. Postavljalo se pitanje da li će neko ko je visoko rangiran, ali živi daleko od mesta obuke, morati da se preseli ili odustane.

Selekcija u školama - testovi, razgovori i motivacija

Svaka škola sprovodila je svoju dodatnu selekciju. Većina je zahtevala dolazak na testiranje i intervju. Priroda testova varirala je od ustanove do ustanove. Negde su ponovo proveravali logičke sposobnosti i engleski jezik, dok su drugi postavljali pitanja iz digitalne pismenosti i logike (npr. primeri sa rezervacijom bioskopskih karata i analizom različitih pristupa).

Predstavnici programa su naglašavali da im je veoma bitna motivacija kandidata. To je bilo posebno naglašeno u školama koje su organizovale intenzivne kampove. Kandidati su izveštavali da su ih na razgovorima pitali o spremnosti na višemesečno odsustvo sa posla (neplaćeno), o finansijskim rizicima ukoliko odustanu, kao i o tome zašto žele baš tu tehnologiju.

Obaveze polaznika - participacija i ugovori

Iako je program sufinansiran od strane države, polaznici su bili u obavezi da plate jednokratnu participaciju od 100 evra. Ova suma je često poređena sa cenama komercijalnih kurseva koji koštaju više stotina, pa i hiljade evra. Međutim, ono što je posebno zabrinulo kandidate jesu ugovorne obaveze koje su neke škole predviđale. U pojedinim slučajevima, ukoliko polaznik odustane od obuke nakon što je odslušao više od 20% časova, bio je u obavezi da nadoknadi punu ekonomsku cenu kursa, koja se kretala i do 2.000 evra.

Takođe, ugovori su sadržali i klauzulu o obavezi boravka u Srbiji 12 meseci nakon završene obuke. Na taj način država je želela da osigura da iskoristi obučeni kadar na domaćem tržištu rada.

Struktura i trajanje obuke

Program je predviđao 250 časova obuke i 160 časova prakse, uz dodatnih 250 sati samostalnog rada. Ukupno trajanje kretalo se od 3 do 6 meseci, zavisno od organizatora. Neke škole su nudile intenzivne programe od po osam sati dnevno, što je praktično onemogućavalo polaznike koji su istovremeno zaposleni ili studiraju da pohađaju nastavu. Drugi su imali fleksibilnije večernje termine, ali su kritikovani zbog prevelike brzine prelaska gradiva.

Velika zamerka odnosila se na obim i dubinu znanja koje se može steći za tako kratko vreme. Mnogi su iznosili stav da se programiranje ne može naučiti za nekoliko meseci, naročito ne od strane potpunih početnika. Iskusniji programeri su isticali da je i za osnove objektno-orijentisanog programiranja potrebno znatno više vremena, a da se tek nakon više meseci intenzivnog vežbanja može govoriti o spremnosti za tržište rada.

Iskustva iz prethodnih faza i drugih sličnih kurseva

Učesnici foruma su podelili dragocena iskustva. Jedan kandidat, koji je prošao sličan kurs u prethodnom periodu, opisao je kako je i pored predznanja stečenog na fakultetu, gradivo bilo preobimno za kratko vreme. Predavanja su se održavala dva do tri puta sedmično, a već posle mesec dana prešlo se na napredne teme koje su zahtevale temeljno razumevanje osnova. Oni koji su došli bez ikakvog iskustva brzo su se izgubili.

Kao veliki problem pokazala se i praksa nakon kursa. Iako je zvanično najavljivano da će više od 75% polaznika dobiti stručnu praksu, realno stanje na terenu bilo je drugačije. U Novom Sadu je, na primer, od 45 mesta za obuku, obezbeđeno samo 16 mesta za praksu. Pojedine škole su priznavale da nemaju kapacitete da organizuju praksu za sve, a u nekim slučajevima su kompanije oklevale da prime apsolutne početnike bez ozbiljnijeg portfolija.

Da li posle ovog programa može da se nađe posao?

Ovo je suštinsko pitanje koje je dominiralo raspravom. Tržište rada u IT sektoru Srbije je specifično - potražnja za iskusnim programerima je ogromna, ali su uslovi za početnike često nepovoljni. Poslodavci traže znanje seniora, a spremni su da plate platu juniora. Čak i diplomirani inženjeri sa ETF-a i FON-a teško dolaze do prakse, a kamoli neko sa sertifikatom o višemesečnom kursu.

Sa druge strane, bilo je i pozitivnih primera - pojedinci su nakon sličnih državnih programa, uz ogroman samostalan rad, uspeli da izgrade karijeru. Njihova je poruka bila jasna: kurs je samo početak; potrebni su meseci i godine samostalnog učenja, izrade projekata i umrežavanja. Bez toga, čak i najbolje osmišljen kurs malo vredi.

Kritike na račun organizacije

Veliki broj prijavljenih kritikovao je celokupnu realizaciju programa. Prigovori su se odnosili na:

• Netransparentnu selekciju - mnogi su smatrali da testovi više mere sposobnost rešavanja mozgalica nego stvarni potencijal za programiranje.
• Smanjenje broja mesta sa 900 na 700 usred procesa, bez adekvatnog objašnjenja.
• Nepoštovanje rokova - kašnjenje u objavljivanju rezultata i slanju mejlova, što je unosilo dodatni stres.
• Diskriminaciju kandidata iz manjih mesta - koncentracija kurseva u Beogradu i većim gradovima ostavila je veliki deo Srbije bez šanse.
• Visoke penale za odustajanje - pojedini ugovori su delovali zastrašujuće, naročito za nekoga ko se dvoumi da li će stići da prati intenzivan tempo.

Šta su pokazali psihološki profili?

Psihološki testovi su izazvali dosta kontroverzi. Iako su zvanično služili za procenu podobnosti kandidata, mnogi su ih doživeli kao nepotrebno komplikovanje. Analizirajući svoje rezultate, kandidati su primećivali interesantne obrasce. Na primer, osobe sa visokim skorom za analitičko razmišljanje i istraživački tip interesovanja često su bile visoko rangirane, dok su one sa izraženim umetničkim afinitetima (čak i uz odlične kognitivne rezultate) prolazile slabije.

Postojala je sumnja da su određeni profili unapred favorizovani - oni koji su pokazivali visoku savesnost, upornost i toleranciju na stres, a nizak nivo potrebe za društvenim interakcijama, bolje su prolazili u konačnom rangiranju.

Primer testa i priprema za buduće cikluse

Iako konkretni testovi nisu javno dostupni, na zvaničnom sajtu programa objavljeni su primeri zadataka. Ti primeri su bili dragoceni za snalaženje u strukturi testa. Među njima su se nalazili numerički nizovi, zadaci sa rečima, kao i logički problemi sa matricama. Interesantno je da su neki delovi veoma ličili na standardne testove inteligencije (Mensa tip), što sugeriše da se dobar deo rezultata može poboljšati vežbom i upoznavanjem sa tipovima pitanja.

Za one koji planiraju da se prijave na neki naredni ciklus, savet je jasan:

• Obnovite engleski - iako je osnovni nivo, mnogi su izgubili dragocene bodove na brzopletosti.
• Vežbajte logičke zadatke i numeričke serije - postoji obilje besplatnih materijala na internetu.
• Unapredite radnu memoriju - testovi poput rotacije brojeva mogu se uvežbati jednostavnim vežbama pamćenja.
• Budite odmorni i fokusirani - umor je bio najveći neprijatelj, a test je koncipiran tako da bude iscrpljujuć.
• Na psihološki upitnik odgovarajte iskreno, ali strateški - razmislite koje osobine bi mogle biti poželjne za IT profesionalca (analitičnost, upornost, stabilnost).

Alternative državnoj prekvalifikaciji

Mnogi sagovornici na forumu preporučivali su samostalno učenje putem online platformi kao što su Coursera, edX, Udemy, Codecademy i FreeCodeCamp. Za cenu jednogodišnje pretplate ili čak besplatno, može se steći znanje koje je često kvalitetnije i dublje od onoga što nude kratki kursevi. Takođe, postoji mogućnost pohađanja plaćenih kurseva u poznatim domaćim školama, koje su skuplje ali ponekad pružaju bolji mentorski rad.

Iskusni programeri su savetovali: „Ne jurite papir, već znanje. Napravite projekte, gurnite ih na GitHub, aplicirajte na prakse i budite uporni. Diploma je manje važna od onoga što umete da pokažete.“

Zaključak - vredi li se upustiti u ovu avanturu?

Program prekvalifikacije u IT sektor bez sumnje je ambiciozan projekat koji je uspeo da okupi veliki broj motivisanih ljudi. Njegova osnovna ideja - dati šansu onima koji žele da promene profesiju i uđu u IT - za svaku je pohvalu. Međutim, način sprovođenja, nerealna očekivanja i ograničeni dometi obuke ostavljaju prostor za značajna poboljšanja.

Za kandidate koji su prošli sve faze i upisali se na kurseve, ključ leži u shvatanju da je ovo samo prvi korak. Bez ogromnog samostalnog rada, dodatnog učenja i spremnosti na dugotrajnu borbu za prvi posao, šansa za uspeh je mala. S druge strane, oni koji su spremni da zagreju stolicu, pohađaju online kurseve i ne odustaju ni posle desetina odbijanja, mogu čak i bez ovakvog programa izgraditi karijeru u IT-u.

Na kraju, svako iskustvo je dragoceno. Iako su mnogi razočarani rezultatima testova ili kasnijim tokom obuke, sama činjenica da su pokušali i da su se obili o realnost IT tržišta može im pomoći da donesu bolje odluke u budućnosti. Jer, kako kaže jedna stara forumaska poslovica: „Nada umire poslednja, ali je učenje večno.“